Novljanin Ni­ko­la Si­ki­mić je­dan je od ri­jet­kih za­lju­blje­ni­ka u kul­tur­no na­sle­đe i tra­di­ci­ju ko­ji ak­tiv­no uče­stvu­je u ob­na­vlja­nju sta­re ar­hi­tek­tu­re, na­sto­je­ći da joj udah­ne no­vi ži­vot. A ka­ko i ne bi, ka­da se ra­di o nje­go­vom rod­nom se­lu Žli­je­bi, iz­nad Her­ceg No­vog, u ko­je su nje­go­vi pre­ci do­se­li­li pri­je če­ti­ri sto­lje­ća. Iz maj­da­na, ko­ji se na­la­zi tik po­red po­ro­dič­nog ga­zdin­stva, ovaj po­se­ban čo­vjek ruč­no va­di ka­me­ne plo­če, ko­je su glav­ni gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal za sve objek­te u se­lu. Se­lo je vje­ro­vat­no i do­bi­lo ime po tom maj­da­nu užlje­blje­nom u slo­je­vi­toj sti­je­ni. Plo­ča­ma ko­je su se vje­ko­vi­ma va­di­le iz nje­ga ne­ka­da su gra­đe­ne sve ku­će, a sa­da su ne­ke i ob­no­vlje­ne. Ku­će i po­moć­ni objek­ti Si­ki­mi­ća bli­sta­ju ka­me­nim kro­vo­vi­ma, na ko­ji­ma se „šti­ve”, pre­kla­pa­ju jed­na pre­ko dru­ge, či­ne­ći har­mo­ni­čan sklad am­bi­jen­ta i sta­re ar­hi­tek­tu­re. Po­red sta­re ku­će, u kom­plek­su zgra­da Si­ki­mi­ća su i bi­sti­jer­na, gum­no, šta­le, po­ja­ta, ko­ja je pre­u­re­đe­na u ko­no­bu, te ma­ga­cin ko­ji tre­ba da po­sta­ne pan­si­on sa so­ba­ma za go­ste. U po­ro­dič­nom pro­jek­tu, ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va i po­di­za­nje me­đa, oži­vlja­va­nje stoč­nog fon­da, ba­vlje­nje po­vr­tlar­stvom i sad­nju mla­dih voć­nih sad­ni­ca, Ni­ko­li po­ma­že kćer­ka Ma­ri­ja, stu­dent pra­va. Po­red njih u ku­ća­ma, ko­je su ve­ći­nom za­pu­šte­ne, ži­ve još dvi­je po­ro­di­ce. Na li­ti­ci bli­zu se­la na­la­zi se cr­kva Sv. Ni­ko­le, li­je­po ob­no­vlje­na. Iz­nad se­la u li­ti­ci se smje­šte­no je ilir­sko ar­he­o­lo­ško na­la­zi­šte Vra­njin, ko­je je ne­pri­stu­pač­no i ni­je ni kul­tu­ro­lo­ški ni tu­ri­stič­ki va­lo­ri­zo­va­no.
Ni­ko­la ov­dje lje­ti pro­vo­di pu­no vre­me­na, ali zi­mi si­la­zi kod ro­di­te­lja u Če­li­ma, obi­la­zi ih jer su sta­ri i po­treb­na im je pa­žnja. Naj­va­žni­je je, ka­že, to što sve ra­di s lju­ba­vlju, sve se sti­že kad čo­vjek ima lju­bav, vo­lju, to ga vu­če i odr­ža­va.
– Ba­vim se va­đe­njem ka­me­na iz maj­da­na, a ka­me­ne plo­če „šti­ve” se, od­no­sno ko­ri­ste za po­kri­va­nje, zi­da­nje, po­plo­ča­va­nje...To ra­dim ruč­no, isto kao što su ra­di­li mo­ji pre­ci – po­mo­ću kli­no­va, ma­ca, po­lu­ga, ni­ka­kva ma­ši­na ne do­la­zi u ob­zir. Ka­men je po­znat na­da­le­ko, ne mo­ram da ga re­kla­mi­ram, sva­ki maj­stor zna ka­kav je to kva­li­tet. Ne­što ka­me­na is­ko­ri­stim za mo­je gra­đe­vi­ne, ne­što i pro­dam, ni­je to ne­ka ve­li­ka pro­da­ja, jer se sve ra­di ruč­no, ne­mam po­moć, te ne va­dim ve­li­ke ko­li­či­ne, ono­li­ko ko­li­ko mo­gu. Sve su ku­će po­kri­ve­ne ovim ka­me­nom, osim par njih, ko­je su vla­sni­ci ne­dav­no ob­no­vi­li i po­sta­vi­li kro­vo­ve od cr­ve­nog cri­je­pa, zbog če­ga mi je po­seb­no žao, jer se ti­me na­ru­ša­va iz­vor­ni iz­gled se­la – ka­že Ni­ko­la i do­da­je da u Žli­je­bi­ma ima do­sta sa­dr­ža­ja ko­je tre­ba ure­di­ti i sta­vi­ti u funk­ci­ju tu­ri­stič­ke po­nu­de, a to ni­je la­ko.
– Ne­ka­da­šnju po­ja­tu (pro­sto­ri­ja za ču­va­nje si­je­na) pre­tvo­ri­li smo u ko­no­bu, do­lje su šta­le, ku­će gdje se ži­vje­lo, bi­sti­jer­ne, gum­na, sa­da ra­di­mo sta­re oro­nu­le me­đe, vra­ća­mo ih u funk­ci­je. Ob­ra­đu­je­mo i ba­šte, ko­je se ka­skad­no spu­šta­ju do li­va­de. Uz­ga­jam sve od po­vr­ća, vo­ća, vi­no­grad. Još ni­je­sam zva­nič­no otvo­rio objek­te za tu­ri­stič­ke po­sje­te, tre­ba da za­o­kru­žim kom­pleks, ko­no­ba je sprem­na za rad, ali tre­ba još da na­pra­vim ne­ku ku­hi­nji­cu sa sto­lo­vi­ma u pri­rod­noj hla­do­vi­ni, da gost osje­ti ča­ri ovog se­la. Sva­ki po­sje­ti­lac mo­že da obi­đe sve objek­te, ko­je smo sa­ču­va­li u iz­vo­r­nom ob­li­ku. Naj­ljep­še je ka­da go­stu mo­že­te po­ka­za­ti ona­ko ka­ko je to ne­ka­da bi­lo, sa sta­rim na­mje­šta­jem, og­nji­štem – pri­ča Ni­ko­la za „Dan”.
Nje­go­vi pre­ci, po­ri­je­klom iz Her­ce­go­vi­ne, na ovom tlu su pri­sut­ni 400 go­di­na. Ba­vi­li su se ze­mljo­rad­njom, sto­čar­stvom i pa­ra­lel­no iz maj­da­na va­di­li ka­men. Po­red svog gra­di­telj­skog umi­je­ća, Ni­ko­la Si­ki­mić is­ka­zu­je svoj estet­ski osje­ćaj kroz za­ni­mlji­ve ka­me­ne fi­gu­re i ob­li­ke od dr­ve­ta ko­je na­la­zi po maj­da­nu, u šu­mi, a ko­je je iz­lo­žio u ko­no­bi i na gum­nu.
– Že­lja mi je da se ovo se­lo sa­ču­va ona­ko ka­ko je bi­lo, da osta­nu te ka­me­ne plo­če, da ih ne mi­je­nja­mo i da se­lo oži­vi. Tre­nut­no ra­dim na ospo­so­blja­va­nju pro­sto­ri­je sa so­ba­ma za bo­ra­vak tu­ri­sta. Do­vo­di­će­mo go­ste, li­je­po je ču­ti ža­mor lju­di, kao ne­kad kad su ov­dje ži­vje­li na­ši sta­ri, to fa­li ovo­me se­lu. Ne­mo­ćan sam da spri­je­čim ne­ko­ga ko sta­vlja plo­ču i cri­jep umje­sto ka­me­nih plo­ča, ali bo­rim se da se to odr­ži ona­ko ka­ko je bi­lo. U no­vi­je vri­je­me ski­da­ju plo­če i sta­vlja­ju cri­jep, či­me se uru­ša­va iz­vor­ni iz­gled se­la i duh ži­vo­ta u nje­mu – po­ru­ču­je Si­ki­mić.
Sma­tra da bi dr­ža­va tre­ba­lo da za­šti­ti ovo se­lo kao je­din­stve­no gra­di­telj­sko ru­ral­no na­sle­đe Cr­ne Go­re, a nje­go­vo mi­šlje­nje di­je­le i broj­ni po­sje­ti­o­ci, ko­ji su ima­li pri­li­ke da uži­va­ju u go­sto­prim­stvu Si­ki­mi­ća, u lje­po­ti i mi­ru „ka­me­nog se­la”. M.D.Po­po­vić


Vo­li se­lo i sve u nje­mu

– Pr­vi je ov­dje do­šao Vuk Si­ki­mić, po ko­me se jed­no mje­sta­šce po­red Kan­li ku­le zo­ve „Jok­meg­dan”. Po pre­da­nju, Vuk je zvao jed­nog Tur­či­na na meg­dan ko­ji mu je od­go­vo­rio: „Jok meg­dan” i po to­me je to mje­sto do­bi­lo ime. Mo­ja dva bra­ta, Špi­ro i Jo­vo, kao i ja ro­đe­ni smo ov­dje, sve nas je maj­ka od­ga­ja­la u jed­nom kre­ve­cu, ko­ji smo sa­ču­va­li i mo­že da se vi­di u sta­roj ku­ći. Odav­de smo pje­ša­či­li u ško­lu u se­lo Ka­me­no i na Po­de. Ro­di­te­lji su 1962. go­di­ne si­šli na Če­la, mje­sto bli­zu tvr­đa­ve Špa­njo­la, gdje su po­di­gli ku­ću. Ja sam sa ba­bom va­zda iz­la­zio ov­dje, vo­lio sam ovo se­lo i sve što je u nje­mu. Za­vr­šio sam tr­go­vač­ku ško­lu i ra­dio u tr­go­vi­ni, ali me je lju­bav pre­ma rod­nom se­lu stal­no vu­kla. Uvi­jek sam bio tu, ako sam bio do­lje, mi­sli­ma sam bio ov­dje. Osam­de­se­te go­di­ne sam in­ten­ziv­ni­je po­čeo da do­la­zim i ra­dim na ob­no­vi sta­ri­ne. Po­ma­ga­li su mi bra­ća, Jo­vo dok je bio živ. Odr­ža­va­li smo ku­će, ka­men se va­dio tu, po­red ku­će – ob­ja­šnja­va Ni­ko­la Si­ki­mić.


Da se za­šti­te bi­se­ri ru­ral­ne ar­hi­tek­tu­re

– Ovo se­lo je je­di­no ova­kvo u Cr­noj Go­ri sa kućuama po­kri­ve­nim ka­me­nim plo­ča­ma i fra­pi­ran sam što ni­je do­sad za­šti­će­no. Ov­dje je vr­lo efekt­no za sva­kog tu­ri­stu i ne­vje­ro­vat­no je da Žli­je­bi ni­je­su ozna­če­ne na tu­ri­stič­koj ma­pi. Sve in­sti­tu­ci­je Her­ceg No­vog ko­je se ba­ve kul­tu­rom su bi­le u po­zi­ci­ji da va­lo­ri­zu­ju oko­li­nu, ko­ja je pu­na dra­go­cje­nih cr­kvi­ca, gro­blja, fan­ta­stič­nih ka­me­nih pej­za­ža od me­đa, a po­seb­no moj­de­ške mli­no­ve. To je div­na pri­li­ka, ali tre­ba iza­ći iz kan­ce­la­ri­je i po­ći na te­ren. Ona dva cr­ve­na kro­va od cri­je­pa ni­je­su smje­la da se de­se – oci­je­nio je ar­hi­tek­ta Slo­bo­dan Bo­bo Mi­tro­vić, biv­ši di­rek­tor Re­gi­o­nal­nog za­vo­da za za­šti­tu spo­me­ni­ka kul­tu­re, ko­ji če­sto obi­la­zi ru­ral­ni dio Pri­mor­ja, pa je ne­dav­no ob­i­šao i se­la Žli­je­bi i Žvr­nje iz­nad Her­ceg No­vog. On i nje­go­vo dru­štvo, kroz šet­nje i pla­ni­na­re­nje stal­no is­tra­žu­ju bi­se­re cr­no­gor­ske ru­ral­ne ar­hi­tek­tu­re.